|
Текстови -
Беседе
|
|
Aутор текста Administrator
|
|
недеља, 29 август 2010 11:14 |
|
Свети Јован Златоуст
БЕСЕДА ШЕСТА НА ШЕСТОДНЕВ
О дрвету. Да ли је Адам од њега добио знање добра и зла, или је он то знање имао и пре окушања. О посту. О томе како је код куће потребно размишљати о свему што је речено у Цркви.
1. Волим пост јер је он мати смирења и извор сваке мудрости. Волим га и због вас и ваше љубави, јер је он окупио ово свештено и уважено сабрање, омогућава ми да опет видим ваша драга лица и да се слободно наслађујем овим прекрасним празником и слављењем. И заиста, неће погрешити онај ко наше сабрање назове празником, слављем и великим благом. Ако се неко ослобађа чамотиње када дође на пијацу и сретне пријатеља, како онда да се ми не ослободимо сваке чамотиње када уместо трга дођемо у цркву и уместо са једним пријатељем сретнемо се са таквим и толико великим мноштвом браће и отаца? Како онда да се не испунимо задовољством? Уосталом, ово сабрање није само по мноштву народа боље од гомиле људи на пијаци, него и по суштини самог разговора. Они се тамо окупљају и разговарају један са другим често и о бескорисним стварима, воде празне разговоре и разматрају оно што их се уопште не тиче. Јер већином се људи, и то са великом усрдношћу, занимају и баве туђим пословима. Нећу се сада упуштати у то колико је опасно и штетно водити и слушати такве разговоре, и колико је погубно заносити се њима, како су се често многе буре подизале по кућама због таквих сабрања. Нико неће порећи да су све то бескорисни, празни и свакидашњи разговори и да на таквом сабрању тешко да некада бива речи о нечем духовном. А овде није тако, него је све управо супротно. Одавде је изгнана свака бескорисна реч и уведено је свако духовно поучавање. Ми разговарамо и о нашој души, и о добрима која су јој потребна, и о венцима који су јој припремљени на небесима, и о дивним житијима, и о човекољубљу Божијем, и о промислу у васељени, и о свему осталом што нам је нарочито блиско, и о томе због чега смо створени, каква ће нас судбина задесити по одласку одавде, и какво ће тада бити наше стање. И на овом сабрању не учествујемо само ми, него и пророци и апостоли, и што је најважније: међу нама се налази Сам Владика света Господ Исус. Он Сам каже: Где су двојица или тројица сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт. 18,20). Ако се Он налази тамо где се сабрало двоје или троје људи, онда тим пре присуствује тамо где је толико људи, толико жена, толико отаца, где су апостоли и пророци.
Због тога ми, користећи ту помоћ, говоримо са већом усрдношћу и журимо да испунимо дато вам обећање. Раније смо вам обећали рећи о дрвету, да ли је од њега Адам добио знање добра и зла, или је то знање имао још пре окушања. Ми сада смело можемо рећи да је он имао то знање још пре окушања. Када он не би знао шта је добро, а шта зло, онда би био неразумнији и од самих бесловесних животиња и господар би био шупљи од слугу. Зар није чудно замислити да козе и овце знају каква им је трава корисна, а каква штетна, те не хитају на све што угледају, него праве разлику и јасно виде шта је погубно за њих, а шта корисно, а да човек нема таквог спасоносног знања? Када га он не би имао, онда ништа не би вредео и био би ништавнији од свих. Далеко боље би било за њега да живи у тами, да изгуби вид, да се лиши светлости, него да не зна шта је добро, а шта зло. Ако нам то одузмеш, срушићеш сав наш живот и у свему ћеш изазвати велики хаос. Јер по томе се и ми и разликујемо од бесловесних животиња и по томе смо бољи од звери, што ми видимо порок и врлину, знамо шта је зло, а шта добро. Ако ми сада то знамо, и не само ми, него и Скити и Варвари, онда је тим пре човек то знао пре пада у грех. Удостојен таквих преимућстава као што је стварање по образу и подобију, и осталих доброчинстава, он није могао бити лишен главног блага. Добро и зло не разликују само они који по природи немају разума, а Адам је поседовао велику мудрост и могао је препознавати једно и друго. Да је он био испуњен духовном мудрошћу, види се из његових дела. Доведе, каже, Бог Адаму звери да види како ће коју да назове, иа како Адам назове коју животињу, онако да јој буде име (1 Мој. 2,19). Размисли какву је мудрост поседовао онај који је могао да да имена, и уз то лична, тако многим, различитим и разнородним врстама животиња, гмизаваца и птица. Сам Бог је прихватио та имена и није их променио, чак ни после пада у грех није хтео да измени имена животиња. Речено је: како Адам назове коју, онако да јој је име.
2. Према томе, зар он није знао шта је добро, а шта зло? Из чега се то још види? Опет, када му је Бог довео жену, видевши је, одмах је препознао да је она исте природе као он. И шта каже? Сада ето кост од мојих костију, и тело од мога тела (1 Мој. 2,23). Пошто му је претходно Бог привео све животиње, сада Адам жели да покаже како то створење не спада међу њих, па каже: сада ево кост од мојих костију, и тело од мога тела. Неки чак кажу да он овде не указује само на то, него и на сам начин стварања. И знајући да се такав начин рођења за жену неће поновити, он каже: сада ево. Други, веома савесни преводилац, тумачи ово речима: „ево једном" и тиме као да каже: само сада је жена произашла од самога мужа, а касније тога већ више неће бити, него ће настајати од обоје. Кост од мојих костију, и тело од мога тела. Из целог састава узет је један део. Она је створена на тај начин да би у свему била у заједници са мужем. Биће јој, каже Адам, име жена (човечица), јер је узета од мужа (1 Мој. 2,23). Видиш ли да и сам начин стварања и указивање на јединство природе служе као темељ свагдашње љубави и везе у једнодушности. А шта затим каже? Због тога ће оставиши човек оца својег и матер своју и прилепиће се жени својој (ст. 24). Није рекао само „сјединиће се", него прилепиће се, означавајући тиме најтешње јединство: и биће двоје једно тело. Према томе, реци ми, зар онај који је толико знао да не зна шта је добро, а шта зло? Са чим је то онда сагласно? Ако он (Адам) пре него што је окусио са дрвета није знао шта је добро, а шта зло, него је то сазнао када је окусио, онда из тога следи да је за њега грех био учитељ мудрости, а змија није била кушач, него корисни саветник који је од звери начинио човека. Али то није тако! Ако није знао шта је добро, а шта зло, како је онда могао примити заповест? Не даје се закон ономе ко не зна даје њено кршење зло. А Бог је Адаму дао закон, Бог гаје и казнио због преступања тог закона. Он не би учинио ни једно ни друго да у почетку није створио Адама као способног да препознаје и врлину и порок. Видиш ли како нам се са свих страна открива да Адам није сазнао за добро и зло када је окусио од дрвета, него је то и раније знао?
Драга браћо, све ово задржимо у сећању, а када се вратимо кући поставимо двоструку трпезу, једну од јела, а другу од овога што сте чули. Муж нека објашњава оно што је речено, а жена нека се учи. Нека слушају и деца да и укућани не буду лишени ове поуке. Учини да твоја кућа буде црква, јер ти одговараш за спасење и деце и укућана. Као што ћемо ми дати одговор за вас, тако и сваки од вас носи одговорност и за слугу, и за жену, и за сина. Од таквих разговора ће и снови ваши бити пријатнији, далеки од било каквог маштања, јер чиме је душа обузета дању, то јој се обично приказује и у сну. И ако будемо чували у сећању оно што се сваки дан говори у цркви, онда вам неће бити потребан велики труд, јер ће вам тада свака следећа поука бити јаснија, а и ми ћемо бити усрднији у поучавању. Према томе, да би нам родио било какав плод, нама од поучавања, а вама од слушања, нека се у вашој кући заједно са телесном постави и духовна трпеза. То ће вам бити ослонац и украс, а дела садашњега живота Бог ће уредити на добро, и све ће нам бити веома удобно и лако. Тражише, каже Он, најпре Царства небеског, и остало ће вам се све додати (Мт. 6, 33). Зато ћемо га, драга браћо, и тражити да бисмо добили овдашња и тамошња блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, кроз Кога и са Којим је слава Оцу и Светоме Духу, сада и увек, и у векове векова Амин. |
|
Текстови -
Беседе
|
|
Aутор текста Administrator
|
|
недеља, 29 август 2010 11:09 |
|
Свети Јован Златоуст
БЕСЕДА ПЕТА НА ШЕСТОДНЕВ
O томе како ми не трпимо казне због Адама, и како смо примили више добара него што нам је Адам донео зала, уколико пазимо на себе и уколико смо против оних који су непажљиви према сиромасима.
1. Ви можда мислите да смо ми сасвим завршили беседу о потчињености, алија видим у њој још много плодова. Молим вас да не посустанете док их све не сакупимо. И вредни земљорадници, када виде да је винова лоза сва покривена лишћем и оптерећена плодовима, не одсецају само спољашње гроздове, него се завлаче и унутра, савијају гране и подижу лишће, да се испод њих не би сакрио ниједан грозд. Немојте ни ви бити мање усрдни од њих и не посустајте док не добијете све, нарочито због тога што је овде труд мој, а плод ваш.
Јуче смо окривили жену, тачније не жену, него Еву, зато што је она својим грехом увела потчињеност. Али жене нам могу рећи: зашто смо ми осуђене када је она погрешила? Једна особа је пала, а кривица је постала заједничка за сву природу? И слуге могу рећи: зашто због Хама, који је увредио оца, казну трпи цело потомство? И они који се боје својих претпостављених могу такође приговорити: зашто су упрегнути у јарам власти због других који су живели порочно? Шта ћемо рећи свима њима? Први одговор на сва ова питања биће следећи: сагрешили су преци и својом непослушношћу су увели потчињеност, а потомци су га својим гресима учврстили. Када би се потомци моти заувек сачувати и остати чисти од греха, онда би они заиста могли да приговарају, и то са правом. Али ако и сами они заслужују многе казне, онда је такво оправдавање узалудно. Ја нисам рекао да грех више не условљава ропство, него да је сваки грех спојен са ропством. Показао сам даје узрок томе природа греха, а не различитост грехова. Као што све неизлечиве болести доводе до смрти, иако нису све болести истог карактера, тако и сви греси условљавају ропство, иако немају сви греси исто својство. Ева је учинила грех додирнувши дрво, и зато је осуђена. Зато ти не чини опет неки других грех, који је можда још тежи од њеног. То треба рећи и за слуге. Исто и за потчињене. Другим речима, први људи су увели грех, а њихови потомци су својим гресима учврстили силу потчињености. Може се дати и друго објашњење, а то је да су се многи окренули врлини и ослободили се ропства. Поразговарајмо пре свега о женама, да бисте видели како блажени Павле сада скида окове које је ставио на њих. Жена, каже он, ако има мужа неверујућег и он се приволи да живи са њом, нека га не оставља (1 Кор. 7,13). Зашто? Јер шта знаш жено, можда ћеш спасти мужа (Ст. 1б)? Али, рећи ћеш, како га то жена може спасти? Учећи га, саветујући, помажући му да постане побожан. Али јуче си ти, блажени Павле, рекао: жени не допуштам да учи (1 Тим. 2, 12). Како сад опет кажеш да она може учити мужа? Чинећи то ја не противуречим самоме себи. Ево зашто је он уклонио жену са учитељске катедре, и сам је поново узвео на њу, и схватићеш мудрост Павлову. Нека муж буде учитељ, каже он. Зашто? Зато што он није био преварен: јер Адам се, каже, не превари (ст. 14). Жена, каже, нека се учи. Зашто? Зато што се превари: а жена преварена, постаде преступница. А овде каже обратно: ако муж буде неверујући, а жена верујућа, нека жена буде учитељ. Зашто? Зато што она није у заблуди, она је верујућа. Стога нека се учи муж, зато што је он у заблуди, јер је неверујући. Пошто се променио поредак учитељства, онда нека се промени и поредак потчињености. Видиш ли како Писмо свуда показује да потчињеност није последица природе, него заблуде и греха? Жена је у почетку преварена и због преваре пала у потчињеност. Затим је превара прешла на мужа, па је и он пао у потчињеност. И као што је у почетку женино спасење Бог поверио мужу, јер он није био искушан, говорећи: према мужу твоме је твоје обраћање, и он ће да влада тобом, тако и овде, када верујућа жена има мужа неверујућег, спасење мужа Бог поверава жени, говорећи преко апостола Павла: јер шта знаш жено, можда ћеш спасти мужа. Зар се може јасније од овога показати да потчињеност није последица природе него греха. Исто треба рећи и за слуге. Јеси ли призван као роб, немој да се бринеш (1 Кор. 7,21). Видиш како и овде Апостол показује даје ропство празна реч када човек пригрли врлину? Него ако и можеш постати слободан, радије се смири, то јест, радије остани у ропству. Зашто? Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи (ст. 22). Видиш ли да ропство остаје само по имену, а у стварности је слобода? Али због чега је допустио да верујући остане роб? Зато да би ти познао величину слободе. Као што је неповређеност тела тројице младића усред пећи било утолико веће чудо што пећ није била угашена, него ужарена, тако је и продужетак ропства утолико веће сведочанство слободе, него његово искорењивање. Зато Апостол каже: ако и можеш постати слободан, радије се смири, то јест, остани роб и зато ћеш стећи истинску слободу.
2. Хоћеш ли да видиш то и на примеру владара? Навуходоносор је био цар. Он је распалио пећ до усијања и бацио у њу тројицу младића. Они су били млади, сами, незаштићени, били су робови, заробљеници, нису имали отаџбину... И шта он каже? Је ли истина Седраше, Мисаше и Авденаго да ви не служише мојим боговима и да се не клањаше златноме лику који поставих (Дан. 3,14)? А они? Погледај како је врлина учинила да они, заробљеници, буду величанственији од цара и показала њихов најузвишенији дух? Они су одговарали са таквом смелошћу као да нису говорили са царем, него са подаником. Не треба, рекоше они, да ти одговоримо на то (ст. 16). Ми ћемо ти дати доказ на делу, а не на речима. Има Бог на небесима, Који може да нас избави (ст. 17). Подсетили су га на Данилова доброчинства, изговоривши речи које је и овај пророк изговорио? А које су то речи? Тајну коју цар иште не могу да кажу цару мудраци, ни звездари, ни врачи, ни гатари: него има Бог на небу Који открива тајне (Дан. 2,2728). Младићи су га подсетили на те речи да би га учинили милостивијим. Затим кажу: а ако и не избави, знај царе да боговима твојим нећемо служити, ниши ћемо се поклонити златном лику, који си поставио (3,18). Да присутни не би видели слабост Божију у томе ако се догоди да они, бачени у пећ, умру, они су унапред исповедили Његову моћ рекавши: има Бог на небесима, Који може да нас избави. Са друге стране, када се спасу од огња, да неко не би помислио како њих тројица служе Бога за награду и плату, они додају: ако и не избави, знај царе да боговима твојим нећемо служити, ниши ћемо се поклонити златном лику који си поставио. На тај начин они су исповедали моћ Божију, али су показали и чврстину своје душе, како нико против њих не би рекао оно што је ђаво говорио против Јова, клевећући га. А шта је ђаво говорио за Јова? Не поштује Тебе Јов узалуд: ниси ли Ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо (Јов. 1, 910). Тако су, дакле, они унапред затворили његова бестидна уста, да нико за њих не може рећи то исто.
Али, као што рекох, све једно да ли је ко заробљеник, или роб, или је странац у туђој земљи, ако испуњава живот врлинама биће узвишенији од свих царева. Видиш ли како се ослобађају ропства и жена, и слуга, и потчињени? Ево показаћу ти на крају како је прогнан и страх од звери. Некада су бацили Данила у јаму, али лавови нису смели ни да га додирну. Они су видели да на њему сија древни царски лик, видели су својство које је имао Адам пре пада у грех. Са истом таквом покорношћу су у почетку изашли пред Адама и примили од њега имена. И то није било само у овом случају, него и са блаженим Павлом. Он је, доспевши на варварско острво, седео уз ватру и грејао се. Затим је из сувог грања изашла змија и обесила се о његову руку. И шта је било даље? Животиња је истог момента пала, јер не нашавши греха, није могла ни да га уједе (Дап. 28,36). Као што ми, када хоћемо да се попнемо на клизаву стену, али не налазимо ништа за што бисмо се могли ухватити, падамо доле, чак и ако је испод нас море или провалија, тако је и било и са змијом: иако је испод ње била ватра, она није могла пронаћи место за коме би јој грех омогућио да се ухвати и зарије зубе, па је пала у ватру и изгорела. Ако хоћеш, показаћу ти и треће објашњење. Прво је било да нису сагрешили само преци, него и потомци. Друго да они који живе у врлинама још у овом животу лакше подносе ропство, или боље рећи потпуно се ослобађају ропства, као што смо показали у случају жена, потчињених и звери. Треће објашњење се састоји у томе да нам је Христос, дошавши у свет, обећао већа блага од оних који смо лишени због првобитног греха. Зашто плачеш, реци ми? Зато што је Адам сагрешио и лишио те раја? Исправи се, живи у врлинама и ј а ћу ти отворити не само рај, него цело небо, и нећу дозволити да ти преступ првосазданога човека нанесе никакво зло. Плачеш, јер те је Адам лишио власти над зверима? Ево ја стављам под твоју власт и демоне, само буди пажљив. Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију (Лк. 10,19). Није рекао „владајте" као када је у почетку дао власт над зверима (1 Мој. 1,28), него „да стајете" и тиме нам је дао још већу власт.
3. Зато ни Павле није рекао: „Бог ће да покори Сатану под ноге ваше", него: Бог ће да сатре Сатану под ноге ваше (Рим. 16,20). Не као раније: он ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати (1 Мој. 3,15), него потпуна победа, савршени тријумф, потпуно уништење, пораз и погибао непријатеља. Ева те је потчинила мужу? Ако хоћеш, ја ћу учинити да постанеш једнака не само мужу, него и самим анђелима. Ева те је лишила садашњег живота, а ја ћу ти даровати будући, непролазни, бесмртни, који је препун безбројних блага. Према томе, нека нико не мисли да је претрпео штету због предака: ако ми пожелимо да задобијемо све што нам је Христос обећао да ће нам дати, онда ћемо видети да нам је дато далеко више, него што смо изгубили. Из овога што је речено јасно је и остало. Адам је увео живот испуњен тешкоћама, а Христос је обећао такав живот у коме нема ни жалости, ни болести, ни уздаха. Он је обећао да ће нам дати Царство небеско. Ходите, каже Он, благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примистеме; наг бејах и оденусте ме; у тамници бејах и дођосте ми (Мт. 25,3436).
Хоћемо ли чути овај блажени глас? Не могу да тврдим, јер ми сувише занемарујемо просјаке. Ево сада је време поста, чујемо такве поуке о спасоносним догматима, непрестано се молимо, свакодневно се окупљамо, а каква је корист од свега тога? Никаква. Излазећи одавде видимо редове просјака како стоје са једне и са друге стране, и тако безосећајно пролазимо поред њих као да пред нама стоје стубови, а не људска створења. Од толике наше журбе да стигнемо кући као да видимо мртве статуе уместо људи. На то нас побуђује глад, рећи ће неко. Али управо глад нека те натера да станеш. Јер, како каже пословица, сит гладног не разуме, а гладан због своје личне потребе може схватити и туђу потребу. А ми ни када смо гладни не можемо разумети туђу потребу? Ти трчиш да седнеш за постављен сто и не можеш ни мало да се стрпиш. А сиромах стоји до саме вечери, журећи и старајући се да скупи за насушни хлеб. И видећи да се дан завршио, ајош није сакупио новца колико је потребно за насушни хлеб, он тугује, узнемирава се и приморава себе да чини и оно што је изнад његових моћи. Ето зашто просјаци увече јаче наваљују на нас, преклињу, заклињу Богом, плачу, ридају, пружају руке, и због невоље без стида чине и многе друге ствари. Они се боје да ће, када се сви повуку у своје куће, они бити принуђени да лутају градом као пустињом. Као што се они који су у току дана преживели бродолом ухвате за даску и труде се да пре мрака допливају до пристаништа, да их не би ноћ ухватила на пучини и да тако не би претрпели још већу несрећу, тако и сиромаси, бојећи се глади као бродолома, журе да пре него што падне ноћ сакупе довољно новаца за хлеб, да после, када се сви затворе у своје куће, они не би остали на пучини, ван пристаништа. А пристаниште су за њих руке које им пружају милостињу.
4. Међутим, нас се не тичу њихове несреће ни на тргу, ни по повратку кући. Напротив, када је за нас припремљен сто, често испуњен безбројним добрима (ако се може назвати добром оно што ми једемо на осуду своје нечовечности), када је, рекох, за нас припремљен сто, ми и тада остајемо безосећајни, без обзира што чујемо како сиромаси напољу пролазе уским улицама и гласно вичу на раскршћима, како страдају у дубокој тами и савршеној пустоши. А када се наједемо и кренемо на спавање, и тада опет чујемо како они гласно јадикују, али ни тада не обраћамо пажњу, него као да чујемо лавеж паса, а не људски тас. И не погађа нас то што у касну ноћ већ сви спавају, а он остаје сам и плаче, нити обраћамо пажњу на то колико је ситна његова молба, јер он нас моли за парче хлеба или мало новца и ништа више, и није нас брига што се он бори са непрекидном глађу, нити смо дирнути његовом скромношћу, јер он се не усуђује да приђе вратима и стане близу, него нас моли са великог растојања. Ако штогод добије, он узноси безбројне молитве, а ако не добије, не изговара грубу реч, не грди и не псује они који би му могли дати, а не дају. Напротив, као што онај кога џелат води на сурову смрт моли и преклиње све пролазнике, али не добија никакву помоћ, него без милости бива доведен на стратиште, тако и овај, кога глад као џелат изводи у ноћ на тешко бдење, пружа руке и громким вапајима преклиње оне који седе по кућама, али не налази у њима нимало човекољубља, него чак бива бездушно и са великом суровошћу одбачен. И све то нас нимало не погађа. И после такве нечовечности ми се још усуђујемо да уздижемо руке ка небу, да молимо Бога за милост и молимо за опроштај грехова! После такве бездушности и нечовечности ми се још молимо и не бојимо се да ће нас за то као муња сустићи гнев Божији! Реци ми, како одлазимо на спавање и покој, а не бојимо се да ћемо сањати истог тог просјака, мршавог, прљавог, дроњавог, жалосног, који плаче и окривљује нас за бедушност? Од многих сам често слушао како су у току дана одбили да помогну сиромасима, а ноћу су сањали како су свезани у конопце, како их вуку руке просјака, како се муче и подносе многа страдања. Али то је само сан, привид и привремено мучење. А плашимо ли се ми да ћемо истог тог жалосног сиромаха, који вапије и плаче, видети у наручју Авраамовом, као онај богаташ што је видео Лазара (Лк. 16,23)? Шта следи из овога, остављам да осети ваша савест: и ону горку и неумољиву казну, и оно када је богаташ молио за мало воде, али није добио ни капи, и како је горео његов језик, како без обзира на велику молбу није био помилован и како се мучио бесконачно. Дај нам, Боже, да не осетимо све ово, него да чујемо претњу на речима и избегнемо је на делима, да се покажемо као достојни љубави праоца Авраама, да доспемо на оно место где је он, по благодати и човекољубљу Господа нашега Исуса Христа, Коме са Оцем и Светим Духом нека је част, слава и моћ, сада и увек, и у векове векова. Амин. |
|
|
Текстови -
Беседе
|
|
Aутор текста Administrator
|
|
недеља, 29 август 2010 11:11 |
|
Свети Јован Златоуст
БЕСЕДА ЧЕТВРТА НА ШЕСТОДНЕВ
О томе како је грех увео три врсте ропства. Такође против оних који немарно служе и који не поштују родитеље.
Јуче смо чули како је Бог поставио човека за цара и господара над зверима и како га је ускоро после тога лишио царске власти. Тачније речено, није га Бог лишио, него је сам човек непослушањем лишио себе те части. То што је човек добио царску власт дело је искључиво Божијег човекољубља, јер Бог није дао ову власт човеку за некакве подвиге, него је удостојио човека те части још пре његове појаве. Да не би човек могао рећи: „ето, после свога постанка учиних многа добра дела и тиме приволех Бога да ми да власт над зверима", Бог је, приступајући стварању човека, рекао: Створимо човека по образу и подобију нашем, и да влада над зверима земаљским. Пре живота човеку је припремљена част, пре стварања венац. Пре него што је постао, човек је узведен на царски престо! Људи указују част својим потчињенима у њиховој дубокој старости, после многих напора и безбројних опасности, поднетих у миру или у рату. А Бог не чини тако, него одмах после стварања узводи човека на такву част, показујући да то није награда за подвиге нити плаћање дуга, него Божанска благодат. Према томе, човек је добио власт искључиво захваљујући Божијем човекољубљу, а губљење те власти је последица човекове лакомислености. Као што цареви одузимају власт ономе ко се не покорава царским наредбама, тако је и Бог у оно време поступио са човеком и одузео му власт. Сада треба рећи нешто и о томе какву је још част одузео човеку грех, у какво га је ропство отерао и у какву гаје потчињеност бацио као што тиранин баца у окове. Прва врста ропства и потчињености је она којом су жене потчињене мужевима. То је било неопходно после греха. Пре кршења заповести жена је била равна мужу. Када је Бог стварао жену изговорио је исте речи као и при стварању мужа. Као што је за човека рекао: створимо човека по образу и по подобију нашему, а није рекао: „нека буде човек", тако и за жену није рекао: "нека буде жена", него и ту каже: створимо му помоћника (1 Мој. 2,18), и не просто помоћника, него као што је он, показујући тиме њихово једнако достојанство. Пошто нам бесловесне животиње много помажу у нашем свакодневном животу, онда да и жену не би уврстио међу слуге, погледај какву разлику прави међу њима: приведе звери Адаму и не нађе св помоћник сличан њему као што је он (1 Мој. 2, 19, 20). Зар није помоћник во који вуче плуг и ради са нама на сетви? Зар нису помоћници магарац и мула који се заједно са нама труде у превожењу терета? Али да ти не би тако говорио, у Светом Писму се прави строга разлика. Није једноставно речено да му се не нађе помоћник, него да му се не нађе помоћник сличан њему. Тако и овде није Бог рекао само: створимо му помоћника, него: створимо му помоћника као што је он. Али то је било пре пада у грех. После пада у грех речено је: према мужу твом је твоје обраћање, и он ће ти бити господар (1 Мој. 3,16). Ја сам, каже, тебе створио равном, а ти ниси на добро искористила ту власт и зато пређи у потчињеност. Ниси издржала слободу, онда прими ропство. Делом си показала да ниси умела да владаш, онда буди међу потчињенима и у своме мужу препознај господара. Према мужу твоме је твоје обраћање, и он ће ти бити господар. Видиш ли и овде Божије човекољубље? Да не би жена, чувши речи: он ће ти бити господар, доживела ту власт као терет, Бог унапред даје објашњење којим показује своје старање: према мужу твом је твоје обраћање, тј. он ће ти бити прибежиште, пристаниште и заштита. У свим невољама које те буду сналазиле дајем ти право да се њему обраћаш и прибегаваш. Међутим, Бог није само на тај начин установио међу њима нераскидиву везу, него и природним потребама, сјединивши их управо заједницом љубави. Видиш ли како је грех увео потчињеност, а благи и премудри Бог је и то окренуо на нашу корист? Чуј шта каже Павле о тој потчињености и из његових речи увидећеш потпуну сагласност између Старог и Новог Завета. Жена, каже он, нека се учи у миру са сваком покорношћу (1 Тим. 2, 11).
Видиш даје и он жену потчинио мужу? Али сачекај и сазнаћеш разлог. Зашто са сваком покорношћу? Каже: Жени не дозвољавам да буде учитељ. Зашто? Зашто, реци ми? Зато што је она већ једном погрешно научила Адама. Ниши да влада мужем. Зашто? Зато што се она већ једном показала као лош владалац. Јер Адам се, каже, не превари, жена преварена постаде преступница (ст. 14). Због тога ју је он уклонио са учитељске катедре. Ко не уме да поучава друге, тај нека сам учи од другога. А ако не буде хтео да учи, него опет пожели да учи друге, онда ће погубити и себе самога и ученике, што се и догодило тада са женом. Из свега овога јасно је даје жена потчињена мужу и да је потчињена због греха. Него, рад сам да чујем још нешто у вези са речима: према мужу твом је твоје обраћање, и он ће ти бити господар.
2. Хоћу да чујем шта каже Павле и о том Божијем старању, тј. о томе како Бог сједињује потчињеност са љубављу. А где апостол говори о томе? У посланици Ефесцима он пише: мужеви, волите своје жене (Еф. 5,25). Ето објашњења за речи: према мужу твоме је твоје обраћање. А даље пише: жена да се боји својега мужа (ст. 33). Ето објашњења за речи: он ће ти бити господар. Видиш ли како потчињавање није тешко када господар има пламену љубав према оној над којом господари, када је њен страх сједињен са његовом љубављу? Тако се одстрањује тежина ропства. Према томе, непослушање је било узрок ове потчињености, прве по реду. Не обраћај пажњу на то што ју је Бог уредио према одређеном поретку, него обрати пажњу на то што је сама суштина потчињености производ греха. Постоји и други облик ропства, тежи од овог првог. И његов почетак и извор је грех. После потопа који је био за време Ноја, после свеопштег бродолома и погибељи читаве васељене, Хам је сагрешио против свога родитеља. Видевши обнаженог оца он га је још више обнажио прекором пред браћом и зато је постао слуга браћи. Склоност ка греху погубила је племенитост природе, што је сасвим разумљиво. Писмо нам даје хиљаду оправдања праведника, или другим речима, и још тачније: потпуно га оправдава. Поче Ноје да обрађује земљу (1 Мој. 9,20). Реч поче садржи важно оправдање његовог опијања. Он није знао ни колико је требало да попије вина, ни како да пије: разблажено са водом или неразблажено, нити је знао када да пије: одмах после цеђења или после неког времена. Тако овим речима Писмо оправдава Ноја. А онај кога је Ноје родио, кога је спасао од потопа (јерје син избегао смрт у потопу само зато што му је отац био достојан спасења), не обраћа пажњу на природу, нити се сећа свога спасења, нити се уразумљује страхом, видећи пред собом свеже трагове гнева Божијег и трагове несреће, дакле док је још увек владао велики страх од онога што се догодило, он је увредио свога родитеља. Зато премудри и каже: не тражи славу у срамоти оца свог, јер није ти слава срамота оца (Сир. 3,10). Али он није марио за то, него је учинио грех који не заслужује извињење и оправдање. Кажњен је за свој грех тако што је подвргнут ропству да служи браћи. Тако је он злом намером упропастио преимућство природе. Ето, то је друга врста ропства! Хоћеш ли да сазнаш и трећу? Она је још тежа и страшнија од обе претходне. Пошто се ми нисмо уразумили, Бог је учинио наше окове још тежим. А каква је та трећа врста ропства? То је потчињеност старешинама и владарима. Она није као потчињеност жене, нити је као потчињеност слугу, него је далеко страшнија. Свугде се могу видети наоштрени мачеви, џелати, смртне казне, тортуре, мучења, власт над животом и смрћу. А да је и ова врста потчињености свакако последица греха, чуј речи мудрости апостола Павла: Ако хоћеш ипак да се не бојиш власти, чини добро и добићеш похвалу од ње. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд (Рим. 13,3). Видиш ли да је и владар и мач за оне који чине зло? Чуј шта је још речено о томе на другом месту: Осветник је ономе који зло чини. И није рекао: „владар не постоји узалуд", него шта је рекао: Не носи мача узалуд. Бог је над тобом поставио наоружаног судију. Када деца не поштују и омаловажавају свога сажаљивог оца, злоупотребљавајући његову родитељску љубав, отац их препушта строгим наставницима и учитељима. Исто тако, када је људска природа исказала непоштовање према Богу, Он ју је по Својој благости препустио владарима, као строгим учитељима и наставницима, како би је они исправили и излечили од њене лакомислености. Ако хоћете, исто то можемо видети и у Старом Завету, тј. да је због наше покварености власт постала неопходна. Ево шта каже Господу један од пророка, разљућен на безбожнике: Зашто ћушиш када безбожник прождире праведника, и оставио си људе као рибе морске, као гмизавце који немају старешину (Авак. 1, 1314)? Према томе, старешина постоји да ми не бисмо били као гмизавци. Владар постоји да ми не бисмо прождирали један другог као рибе. Што су лекови за болест, то су казне за преступе. А да човеку који живи у врлини не треба старешина, о томе говори Павле: ако хоћеш пак да се не бојиш власти, чини добро и добићеш похвалу од ње. Судија, каже он, надгледа над тобом. Ако се добро владаш, онда не само да надгледа, него и похваљује. И шта ја говорим о користи владара, када они који су испуњени љубављу према мудрости (тј. они који живе правим хришћанским животом) постају узвишенији и од свега што је најузвишеније? Јер закони су изнад владара, а ономе који живи праведан живот закони нису потребни. Чуј шта о томе каже Павле: закон није прописан за праведника (1 Тим. 1, 9). А ако за њега није прописан закон, онда тим пре над њим није постављен ни владар. Ето, то је трећа врста потчињености која је такође заснована на греху и пороку.
3. А како онда Павле говори да нема власти која није од Бога (Рим. 13, I)? То значи да ју је Бог успоставио на нашу корист. Грех је учинио даје власт неопходна, а Бог ју је употребио на нашу корист. Као што лекови бивају потребни за ране, а употреба лекова зависи од мудрости лекара, тако је и потреба за влашћу изазвана грехом, а њено одговарајуће задовољење је дело Божије премудрости. Али дођите себи и не будите немарни! Због чега вам то говорим? Ми вам излажемо Свето Писмо, а ви, скинувши поглед са нас, усмеравате га на кандила и на оне који пале кандила. Каква је то немарност да уместо у нас гледате у кандила! И ја палим светлост која произилази из Писма, а на нашем језику разбуктава се огањ учења. Ова светлост је важнија и боља од те коју гледате. Ми не палимо фитиљ натопљен уљем као овај човек, него у душама које су напојене побожношћу разбуктавамо жељу за слушањем. Некада је Павле беседио у горњој соби (Дап. 20, 79). Али нека нико не мисли даја себе изједначавам са Павлом: још нисам пао у такво безумље, али сам то рекао да бисте знали како је потребно имати усрдност за слушање. Тако је Павле беседио у горњој соби, а када је наступило вече, у тој горњој соби су, као и сада, била кандила. Тада је Евтих пао са прозора и тај пад није онерасположио сабрање, смрт није расејала присутне. Они су тако били приковани за слушање речи Божије, да нису ни приметили тај пад. А ви, не видећи ништа посебно и необично осим човека који чини обичну ствар, управили сте на њега свој поглед. Какво ту може бити оправдање? И нека ово изобличавање, љубљени, никоме од вас не падне тешко, јер ми не изобличавамо из мржње, него зато што вам желимо добра. Испитанији су ударци пријатеља, него целиви непријатеља (Пр. 27,6).
Пробудите се, молим вас, и окрените се од тог пламичка према светлости Божанског Писма. Хоћу да вам кажем још о једној врсти потчињености која нема своју основу у греху, него у самој природи. А каква је то врста потчињености? То је потчињеност деце родитељима. Та част дата је родитељима као награда за болове при рађању. Због тога и премудри каже: као владарима послужи онима који су те родили (Сир. 3,7), а затим наводи и разлог: шиш ћеш им даши као они теби (7,30)? А шта је то што син не може вратити оцу? Овде се не говори о другом, до о томе да су они тебе родили, а ти њих не можеш родити. Зато, ако смо у томе нижи од њих, онда их претекнимо у другој врлини: у поштовању према њима, и то не само по закону природе, него пре свега због страха Божијег. Воља је Божија да деца поштују родитеље, и оне који то испуњавају награђује великим добрима и великим даровима, а оне који нарушавају тај закон кажњава великим и тешким несрећама. Ко опсује оца својега или матер своју, да се погуби (2 Мој. 21, 17). А онима који их поштују каже следеће: Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи (2 Мој. 20,12). Оно што се сматра највећим благом, то јест срећна старост и дуг живот, то је Бог одредио као награду онима који поштују родитеље. А оно што се сматра крајњом несрећом, то јест рана смрт, то је Бог одредио онима који их вређају. Једне он позива на љубав заповешћу о поштовању родитеља, а друге и против њихове воље страхом од казне спречава да их вређају. Не заповеда се да се само убије син који је увредио родитеље тако што ће га џелати узети од судија, одвести на поље иза града и одсећи му главу. Не, него га сам отац изводи на градски трг, и оцу се верује без икаквог доказа. И то је потпуно праведно. Ко је спреман да троши на сина и имање, и живот, и све што има, тај га никада не би могао окривити ако не би било сувише велике увреде. И тако, отац га изводи на градски трг, затим позива сав народ и износи кривицу, а сви присутни узимају по камен и бацају на увредиоца. Законодавац је хтео да присутни не буду пуки посматрачи, него и учесници, како би сваки од њих, то гледајући своју десну руку којом је и он бацио камен на главу незахвалног сина, осетио велику побуду да се и сам исправи. Али законодавац (Мојсије) нам овде не скреће пажњу само на то, него и на нешто друго. Наиме, онај који вређа родитеље не наноси увреду само њима, него и свим људима. Зато он позива све да узму учешћа у кажњавању, пошто су сви увређени. Зато се сазива сав народ и сав град. На тај начин се позивају и они који немају никакве везе са увређеним, да изразе своје негодовање против онога који је увредио родитеље, јер се увреда наноси заједничкој људској природи. Таквога, као какву заједничку рану и заједничку болест, не изгоне из свога града, него га изгоне са овога света. У ствари, такав човек је заједнички непријатељ и противник свију: и Бога, и природе, и Закона, и уопште читавог нашег живота. Због тога се свима заповеда да учествују у искорењавању ове болести, као да се врши очишћење целога града. Нека вам буде много добра за то што се са таквим задовољством примили поуку о непоштовању родитеља и уместо камења засули је усклицима. То је знак да сви ви према своме оцу имате велико поштовање. Јер ми нарочито радо хвалимо законе када кажњавају преступнике за оно, за шта ми на својој савести не осећамо никакву мрљу. За све то заблагодаримо човекољубивом Богу Који се брине за наш живот, промишља о родитељама и стара се о деци, и све чини за наше спасење. Њему приличи слава, част и поклоњење, са беспочетним Оцем и Светим Духом, сада, и увек, и у векове векова Амин. |
|
Текстови -
Беседе
|
|
Aутор текста Administrator
|
|
недеља, 29 август 2010 11:07 |
|
СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ
БЕСЕДА ДРУГА НА ШЕСТОДНЕВ
Зашто је за сунце, месец, небо и друге твари Бог рекао: нека буде, а за човека: сшворимо? И шта значи: ио образу?
Сећате ли се истраживања које смо недавно изложили? Да, толико сте подигли наш дух, толико побудили смелост, да смо се одважили и на истраживања. Уосталом, то није ствар смелости и непромишљене одважности. Нисмо се поуздали у своју силу, него смо се потпуно препустили вашим молитвама и молитвама предстојања (тј. епископа које светитељ помиње у претходној беседи) и тако изашли на поприште. А молитва Цркве је толико моћна да када бисмо били безгааснији од камења, онда се усмери директно наједра, покреће лађу брже од стреле, тако и молитва Цркве, усмерена на језик проповедника надахњује његове речи јаче од ветра. Због тога ми свакога дана излазимо смело на поприште проповеди. Ако на телесним такмичењима неко има само десет или двадесет пријатеља у гомили народа, па излази смело на место борбе, онда ћемо ми учинити то са већом храброшћу, јер се не уздамо у десет или двадесет пријатеља, него је читаво сабрање састављено од браће и отаца. Уз то, на телесним такмичењима борац неће имати велику корист од гледаоца ако тај само узвикне и изрази дивљење његовом подвигу, или ако се на трибинама препире са противницима. Са друге стране, гледаоцу није дозвољено да учини нешто више, тј. да сиђе на место борбе, да пружи руку борцу, да противника повуче за ногу или учини нешто слично. Према древним правилима домаћини такмичења побадају оштре кочеве и затежу око попришта конопац да би на тај начин задржали распаљене гледаоце. И шта има чудно што се гледаоцима не дозвољава да С1фу на терен, када чак и тренера смештају изван арене и заповедају му да само саветима помаже борцу, али му не дозвољавају да прилази близу. Овде, међутим, није тако. Напротив, и учитељ и гаедалац могу да нам приђу, да стану близу нас, да својим расположењем и молитвама поткрепе наше снаге. Према томе, одважимо се на борбу слично телесним борцима. Када они ухвате један другога око паса па се због скученог простора у жару борбе помере према народу који стоји око арене, тада пуштају један другога и враћају се опет на место одређено за борбу, а када се врате, не хватају се одмах у коштац, него заузимају онај исти положај у коме су били када су се разишли. Пошто је и нас прошли пут скученост времена принудила да прекинемо своју беседу, сада, вративши се на место борбе, заузимамо онај исти положај и размотримо оно што је данас прочитано. Ирече Бог: сшворшло човека ио образу и иодобију нашему (Пост. 1,26).
Овде, пре свега, треба размотрити зашто приликом стварања неба није речено: сшворимо. Речено је: нека буде небо, нека буде светлост, и тако о сваком делу стварања, а овде каже: сшворимо и тиме се изражава саветовање, разматрање и договарање са неким другим ко има једнаку част. Ко то треба да буде створен, ко се удостојава такве части? То је човек, велико и дивно живо створење и за Бога драгоценије од читаве творевине. Због њега је створено и небо, и земља, и море, и сва остала пуноћа творевине. Човек, чије је спасење Бог толико зажелео да ради њега није поштедео ни Јединороднога Сина Свога и није престао да чини и уређује све што је потребно док га није узвео на небо и поставио са Своје десне стране. И Павле кличе, говорећи: с Њим заједно васкрсе и заједно иосади на небесима у Хрисшу Исусу (Еф. 2, 6). Саветовање, разматрање и договарање није било зато штоје Бог, тобоже, имао потребу да се саветује (нека нико и не помисли тако нешто), него зато што је тим чином Бог Желео да покаже достојанство онога који се ствара. Међутим, акоје човекдрагоценији од читавог света, зашто се онда ствара после тог света? Управо зато што је он драгоценији! Када се цар спрема да дође у некакав град, онда испред њега иду војсковође, управници, штитоноше и разна послуга, да би припремили царски дворац и удесили све остало што је потребно, те да би тако било могуће примити цара са великим почастима. Такоје и овде: као у очекивању царевог доласка претходно се појавило сунце, распрострло небо, бљеснула светлост. И када је све било учињено и припремљено, тада се уводи човек са великим почастима.
Створимо човека по образу својему. Знате ли, Јудеји, коме Бог каже: створимо? То је написао Мојсије, а Јудеји, како сами кажу, верују Мојсију. Али они лажу и у ствари му не верују. Ево како их Христос изобличава због тога: јер да сше веровали Мојсију, веровали бисше и мени (Јн. 5, 46). Сада су код њих Књиге (тј. Свето Писмо Огарог Завета), а благо из тих Књига је код нас. Код њих су слова, а код нас и слова и разумевање. Коме, дакле, Бог каже: сшворимо човека? Једноставно говори ангелу и архангелу, рећи ће они. Као рђаве слуге када их господари укоравају, а они не дају искрен одговор, него говоре све оно чега се сете, тако и ви, Јудеји, говорите: Бог је то рекао анђелу и арханђелу. Ком анђелу? Ком арханђелу? Није дужност анђела да стварају, нитије то дужност арханђела. Како то да, када је стварао небо, није то исто рекао анђелу и арханђелу, него га је створио Сам, а кадаје стварао живо створење које је драгоценије од неба и свега света, то јест човека, онда узима слуге да му помогну у стварању?
2. Не, није Он то рекао анђелима, јер дужност анђела је да стоје пред Престолом Божијим, а не да стварају, а дужност арханђела је да служе, а не да учествују у одлучивању и саветовању. Почуј шта каже Исаија за серафиме који су изнад арханђела: Видех Господа како седи на престолу високом и узвишеном, и серафими стајаху око Њега: у свакога ио шест крила, и са два крила покриваху лица своја (Ис. 6,12). Зашто су они покривали своја лица? Зато што нису могли издржати сјај престола. Шта кажеш? Серафими стоје пред Господом запањени и задивљени, и то када виде Божије снисхођење, а анђели учествују са Богом у одлучивању и решавању. Тоје бесмислено. Коме онда Бог каже: створимо човека? То је дивни Саветник, Владалац, Бог силни, Кнез мира, Отац будућег века (Ис. 9,6), Сам Јединородни Син Божији. Њему Он каже: створомо човека ио образу и по подобију нашем. Није рекао: „по моме и твоме", или „по моме и вашем", него: по образу нашем, указујући на један образ и једно подобије. Заиста, како може бити један образ и једно подобије у Владике и у Његових слугу? На тај начин се са свих страна оповргава ваше схватање. А под образом се овде подразумева образ господства (власти), као што се то види и из следећег. Рекавши: ио образу и ио иодобију Он додаје: и нека владају над рибама морским (Пост. 1,26), а власт не може бити једнака у Бога и анђела. Заиста, како она и може битиједнака за слуге и за Владику, за служитеља и за Господара? Али нама замерају још и неки други, који погрешно схватају оно што је речено, па кажу да Бог има исти образ као и ми. Свето писмо не говори о образу суштине, него о образу господства (власти), што ћемо и доказати из следећег. Да Божанство није човеколико види се из Павлових речи: муж не треба да покрива главу, будући да је он образ и слава Божија; а жена је слава мужу, и због тога треба да има пиокривало на глави (1 Кор. 11,7,10). Када би се под образом подразумевао неизмењиви изгаед какав има Бог, и ако би се човек називао образом Божијим зато што има исти изтоед као Бог, онда, ако је тачно оно што приговарају, образом Божијим не би требало називати само мужа, него и жену, јер и жена и муж имају једно обележје и својство, једно подобије. Зашто се, дакле, муж назива образом божијим, а жена не? Зато што апостол не говори о образу по спољашњем изгаеду, него по господству које има само муж, а жена нема. Муж није никоме потчињен, а жена је потчињена мужу, као штоје Бог рекао: према мужу твоме је твоје обраћање, и он ће да има власт над тобом (Пост. 3,16). Зато је муж образ Божији, јер нема никога изнад себе, као што нема никога ни изнад Бога, негоје он свима Господар, а женаје слава мужу, јер је потчињена мужу. И опет на другом месту говори: не треба да мислимо да је Божанство подобно злату, или сребру, или камену, резаном ио вештини и замисли човечијој (Дап. 17, 29). Смисао ових речије да Божанство не само што превазилази видљиве образе, него се чак не може ни замислити какавје Бог. Како Бог може имати образ човека када Павле каже да никаква мисао није у стању представити суштину Божију, а наш изглед и образ сви ми можамо лако приказати у уму? Хтео сам опет и данас да проговорим о милостињи, али време нам не дозвољава. Зато ћемо завршити беседуи само вас посаветовати да брижљиво чувате све што је речено и да се усрдно старате о добром животу, да се не бисмо узалуд и бескорисно овде окупљали. Ако се будемо придржавали правилних догмата, а не буде дела врлине, онда ћемо се потпуно лишити вечног живота. Неће сваки, речено је, који ми говори: Господе, Господе, ући у Царсшво небеско, него онај који врши вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21). Према томе, творимо вољу Божију са свом усрдношћу и ревношћу, да бисмо ушли на небеса и примили блага која су припремљена онима који љубе Бога, блага која нека сви достигнемо благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме је са Оцем и Светим Духом слава, моћ и част, сада и увек, и у векове векова. Амин. |
|
Духовни Прозор 
