Бденије уочи Св. Николе.

На Св. Игњатија Богоносца, Св. Данила другог српског Архиепископа и Св. Јована Кронштатског, 2.01.2012.године, у Цркви Светог Оца Николаја у Нишу, Епископ нишки Г. Јован, уз саслуживање свештеног клира нишке Eпархије, служио је Свету Архијерејску Литургију којом је торжествено обележен празник Претпразништва Рождества Христовог. Празнично заједничарење верних у светињи великог цудотворца Оца Николаја Мирликијског, Епископ Др Јован узвеличао је групним крштењем до тада неактивних чланова цркве, углавном полазника веронауке. Владика Јован је светим миропомазањем око чедртдесет новокрштених душа облагодатио духовни живот Цркве Христове тиме што је увео новокрштене у нову стварност видљивој једино у Цркви Христовој, у светотајински однос Христа и човека, којим се остварује обожење и охристовљење човека и представља једини пут људског спасења. Свето сабрање украшено је и рукоположењем у презвитерски чин ђакона Бојана Крстића, координатора за верску наставу Православне Епархије нишке. Епископ Др Јован је богонадахнутом беседом укрепио вернике, подсећајући на ревност и богољубивост Светих Отаца Цркве, као истините узоре и заступнике пред Богом, у нашем узрастању у духовном животу, који није могућ без Цркве, Тела Христовог. Након свете Литургије, деца која похађају "Креативну радионицу" приредила су кратку представу којом су дочарала радосно ишчекивање предстојећих Божићних празника.

О ПОСТУ И ПРИЧЕШЋИВАЊУ

Шта за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: "Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв моја право пиће." Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на св. Литургију и на ђаконов позив - "са страхом Божјим и вером приступите!" сви су у реду, прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветном и Пречистом Богу, у св. Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се "свети" и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да "ко чини грех, роб је греху", да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за св. Причешће.

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

О ПОСТУ

Пост - промјена философије живота

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику - икони, али и по обличију - прилици. "Прилик" је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику - у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.